Srednji k(raj) se nalazi na tromedji Barajeva, Ripnja i Parcana. A u raju stoluje Čika Pera, kreator beskvasnih hlebova i sirovih barova i suvlasnik kompanije Biokoncept. U fino sredjenim prostorijama, u sred voćnjaka i okružen netaknutom prirodom.
Povoda za ovaj razgovor ima mnogo, ali mi je mnogo bitno što mogu za vreme posta da se oslonim na Čika Perine proizvode, gde god se nalazim.
Ne stižem uvek da pripremim klopu, ili prosto ogladnim dok sam na ulici.
I miran sam, zato što znam da u prvoj zdravoj hrani imam dobar sendvič na vodi, ili energetski bar, koji su bez aditiva od dobrih sirovina i koji nisu skupi.
Pa hajmo da vidimo ko je i kakav je čovek koji je izmislio te proizvode....
- Petre odlično izgledaš. Koliko reče da si smršao? 35 kg?
Konačno. Ahahaha
- Kako si došao do toga? Šta si promenio u ishrani?
Meni je najveći problem bio, kad sam i ranije pokušavao da smršam, što mi bilo koja dijeta brzo dosadi. Za koji god da sam se pravac odlučio, posle izvesnog vremena mi postane monotono. Pokušavao sam a i imao uspeha sa proteinskom ishranom, ali posle izvesnog vremena, to je počelo da mi se gadi.
I onda, kad sam se sam sebi zgadio (ahahahaha), kako sam izgledao i kako nisam mogao da trčim i hodam ko čovek, onda sam rešio da osmislim koncept koji mi najviše odgovara. Shvatio sam da mi je najveći problem što jedem kasno pa sam krenuo od autofagije, tj da je prvi obrok u 10.00 a poslednji najkasnije u 18.00.
E sad, šta ću jesti u tom vremenskom periodu? To je bilo pitanje...I tu sam iskombinovao proteinsku ishranu (uveče jedem isključivo proteine), a ujutru uzmem neki ugljeni hidrat, ali ne preterano. Nisam izbacio voće. Jedem jednu do dve jabuke dnevno, što npr. u proteinskoj dijeti nisam mogao.
Povrće jedem u neograničenim količinama. Kombinujem ga sa integralnim pirinčem jer mi je mnogo sočniji, lepši i ukusniji obrok. A kad dodam i začine, na kraju stiže i zadovoljstvo ukusa. Jer mora neko zadovoljstvo. Ako nisam zadovoljan ukusom, onda ne mogu da izdržim dijetu.
Hleb sam potpuno izbacio. Ponekad uzmem ovaj naš, ali tek tek, čisto da me želja mine. Nema slatkiša, nema šećera, nema ništa spakovano.
Kako je kod tebe?
- Ja sam od prošlog avgusta na programu celovite biljne ishrane kreiranog od strane Nevene Veselinović aka Veganluk. Sa manjim odstupanjima. Ujutru ugljeni hidrati (voće, pahuljice, povrće), tokom dana povrće plus kinoa/proso/pirinač i uveče lagan obrok. Nema slatkiša i sl. Ali najbitnije je da se prvo očistiš. Prvih 12 dana su čorbice i sokići, a onda kreću obroci. I to čišćenje je čudo. Poizbacuješ sve otrove.
- E sad, pošto sam ja prasac i volim tu i tamo da popijem koju čašicu vikendom (mora da ostane neko zadovoljstvo, neko opuštanje, barem kod mene), onda sam smislio da na početku posta (sad je bilo u pred Uskršnji) uradim čišćenje ispočetka. I tako dva puta godišnje. I generalno, celovitu biljnu ishranu, vezujem za dane posta. I gledam da obroci budu na vodi. To mi više prija. I opet, najbitnije je da ne žderem posle 18.00/19.00
Ja sam pored svega i smanjio količinu namirnica. Tanjir može da bude pun, ali ne prepun. I onda mi se desi da postanem gladan, što mi se nije dešavalo godinama. A taj obrok koji uzmem mi daje sve što mi treba. Realno. I u trenutku kad završim sa obrokom, ne treba mi više da jedem. Realno.
- Pa da. To je suština. Kad jedeš obroke kako treba i izmedju njih ti se ždere (namerno kažem ždere, a ne jede) ti samo treba sebe da pitaš: Da li si stvarno gladan ili ti se ždere? Ako si gladan, nema problema, ustani i jedi. Ali razmisli...
U 90% slučajeva nisi gladan. To i jeste poenta. To ždranje je neverovatna navika. Na početku dijete me mučilo to što sam imao naviku da jedem posle 21.00. To mi bilo najsladje.
I sad kad sam promenio i prestao, pojavila se ogromna želja za hranom. Bukvalno zavisnost. Da bi ja pojeo samog sebe koja je to glad. Bilo je trenutaka kada krenem da ustajem i jedva se zaustavim.
- Da da. Sila. U tim momentima je prava stvar da nemaš ništa u kući. Ahahaha. To je jedino rešenje
Iskreno. Mene je spaslo što sam preterao. Ja da sam iole bio normalniji, ja bih popustio.
- Da. Krajnosti. Sve razumem. Ja sebe isto doteram gde ne treba i onda ide redukcija. Sad sam npr na 92, a za vreme posta se spustim na 87.
- Ali da posmatramo stvari malo filozofski... Zašto čovek ždere? Zašto jede hranu koja mu nije potrebna? Šta kompenzuje? Kakvo nezadovoljstvo...
To je mešavina zadovoljstva i zavisnosti.
- Ali vidiš, paralelno sa korekcijom ishrane, tebi se desilo da si se ponovo oženio. Bravo
Pera se zadovoljio. Aahahhaha
- Kako je ljubav povezana sa ishranom i kako ti je sad bilo lakše da pobediš Peru žderu. Da li si imao podršku?
Slažem se. Podrška je jako bitna.
Prošle godine u septembru sam imao koronu. I ležim onako i počnem da gledam klipove sa trkama po planinama (trail mataron)
- Setiš se mladosti
Daaaaa. I pogledam sebe na šta ličim i kažem Nemoguće. Ali je u meni to tako proradilo i pokrenulo me, da je to neverovatno. Naravno, nisam ja mogao trčati kao oni, ali imao sam čežnju za maratonom. Probudio mi se taj duh maratonca, kad sam mogao da pretrčim maraton ko ništa. Trčao sam i ultra maratone. Doduše nisam trčao po brdima kao oni, ali taj duh, ta atmosfera, taj polet, to ludilo da ti odeš i trčiš po planinama desetine kilometara, to jednostavno prepoznaš. Od te si sorte.
- O, pa ti to nagoveštavaš vraćanje trkačkim danima?
Pa meni je svakako san da se vratim trčanju u nekom obliku. Neću da postavljam sad neke prevelike ciljeve, ali već sad mogu i da potrčim. Ovde sa kucama. Krug oko Ade. Potrčkaram. Ne smem naglo da ne bi stradala kolena, koja su me pre mršavljenja jako bolela. Sad ništa.
- Slično razmišljamo. Ja dva puta nedeljno trening. Mnogo prirode... Kosmaj. Krečim, gletujem, lepim... Gradim kuću sam. I taman da se dobro naučim i tim „muškim“ poslovima..
Isto. Skoro sam rekao ženi. Kupujemo plac i hoću sam da napravim kuću.
- Ma treba ti samo jedan majstor. Sve ostalo možeš sam. Jedan koji je užigan. Da ti kaže gde da staviš koji blok. Kako ide šta...Elem, treća stvar je crkva. Duhovnost. To mi sad mnoooogo prija. Hrana, priroda, sport, duhovnost... 4 elementa. I ljubav koja sve prožima.
To je sve deo nas. Kad nečeg nema, to je kao da zaboravimo za neki organ. Ej kao nema srce. Pa ne možeš da ga nemaš. Možda ne znaš za njega, ali to ti je osnova. I jedna stvar vuče ka drugoj.
Ja sam naprimer 2003. otišao u Ameriku na maraton, ali sam onda na licu mesta shvatio da sam švorc i ostao sam još 6 meseci gde sam radio u vegetarijanskim restoranima. I onda kad sam se vratio je bila najveća prekretnica. Tada je otvorena pekara sa beskvasnim hlebovima, sendvičima, perecama, kolačićima, energetskim kuglicama. Tu sam upoznao Bojanu Dimitrijević koja me svemu naučila. Ona je bila genije. I od nje nisam naučio samo recepte, već sam naučio kako da pratim nit kreiranja. Kako se voli posao. Kako se radja kreativno ludilo u kuhinji...
Ljudi ne shvataju, da za pravi proizvod, i pored toga ako imaš dozu kreativnosti, ti trebaju godine i godine prakse da bi mogao recept lako da izneseš. Da ga stvoriš. Pored toga što moraš biti majstor u mašti, moraš biti i majstor u delanju.
- Tako je. Prva soba koju sam sam pravio i nije baš dobra. Bez obzira što sam je ja lepo zamislio i koncipirao. Svejedno ću morati ponovo. Jer nisam znao kako. Nisam majstor.
Ja sam mogao da potpišem da sam majstor u ovome, tek posle 11 godina bavljenja ovim poslom. Pre toga, ja sam znao da budem dobar u nečemu i sve se vrtelo oko crte a onda se desio trenutka da ja samo sednem i napišem recept i odmah napravim. I to je to. To je kao kad si stvarno pesnik. Nema šta da smišljaš. Uzmeš samo i napišeš. Samo izadje. Ja sam najbolje proizvode, samo seo i napisao.
Sećam se kad sam prvi put pravio lanene pločice, bila tu još neka žena koja je radila sa nama. I kaže mi : Il si ti lud? Pa ti si zamesio odmah punu mesilicu? Pa otkud znaš kako je?
„Ne brini ništa“ rekoh joj.
I to je taj recept. Posle ga uopšte nisam menjao. Ali do toga je trebalo 11 godina. Posle 5 godina bi verovatno bacio sve, ali posle 11 sam bio siguran u sebe.
Posle me prosto vredjalo kad neko kaže „Ma lako je to“. Čekaj čoveče...Pa ja se ubi tolike godine, a ti mi kažeš Lako je... Kao staviš malo ovog malo onog i to je to. Tako je, to je sastav, ali da ima i trunku neke magije i nekog kvaliteta, mora da ima iskustvo iza toga.
- Mora da radi posao. Jer nije bitno da budu samo sastav I kvalitet. To mora i da se proda. I da ta osoba ponovo poželi da kupi. A ono što je unutra, sirovine, moraš da možeš uvek da nabaviš. Mora da bude istog kvaliteta i mora da imaš odgovarajući profit. Dakle, nije samo ideja… Staviću ovo i ovo. Već moraš da ispuniš još 100 faktora koji su iz prodaje, marketinga, distribucije i koji su uključeni u to.
Tako je. Zapravo mala preduzeća traže da budeš, maltene, genije od čoveka, da bi nešto napravio. Tamo gde ima velika firma i gde je svako zadužen za svoj posao je mnogo lakše. Jer ti trebaš da znaš sve to što tamo zna deset sektora.
.... Nastavak sledi...
