U prvom delu intervjua sa gosn Petrom smo razgovarali o dijetama, vodjenju firme i recepturama.
Čika Pera je kreator beskvasnih hlebova i sirovih barova i suvlasnik kompanije Biokoncept. Majstor od pesme i matematike.... U drugom delu intervjua pričamo o procesima, načinu ishrane, ukusima.... Uživajte...
Zapravo mala preduzeća traže da budeš, maltene, genije od čoveka, da bi nešto napravio. Tamo gde ima velika firma i gde je svako zadužen za svoj posao je mnogo lakše. Jer ti trebaš da znaš sve to što tamo zna deset sektora.
- Znači. Kad si se probudio i napisao taj recept, ti si svih tih deset sektora uvažio i konsultovao?
Upravo. Ali možda najvažnije od svega je da se sirovine uklapaju. Da postoji neka veza medju njima. Neka harmonija. Čovek čuo da je zdravo ovo, da je zdravo ono I sve je smešao. Ali se nekako ne slažu… Ne ide.
- Baš sam prekjuče gledao dokumentarac o Ilonu masku. I pored toga što je genije, on ulazi u suštinu svakog tog sektora. I zato je on tamo po 24 sata. On je inženjer. I pored toga što je ludo hrabar i ima ideje, razmišlja kao privatnik. Znalac je svih tih 11 sektora. Pravi čovek rakete. Šta će ti rakete? Medjutim, on je ukapirao da je Nasa skupa državna firma i krenuo je da pravi konkurentsku. Jer Nasine rakete su trajale samo jedan let. Ode gore I eksplodira ili padne na zemlju. Neracionalno. A njegove se vraćaju i ponovo ih koristi. I tu dolazimo do onog: Pa zar je moguće da se niko toga nije setio dosad? To je tako očigledno!!!
- Pa da. Nasa je državna firma i baš ih je bilo briga. Ali on je privatnik i njega je briga. Pa je onda povezao sa marketingom i drugim brendom. Tako da sad imaš Tesla roadstar koji je u svemiru i lebdi. I napravio je ekstra priču od toga. Šta hoću da kažem… Ako hoćeš da budeš ozbiljan privatnik, moraš da izučiš svaki od tih 10, 11 sektora, da bi mogao da praviš ludilo.
To i jeste najteža stvar. Jedan čovek ne može da bude za sve. A moraš. Ja za mnoge stvari ne da nisam bio, nego ih nisam podnosio. I onda u jednom trenutku moram to da znam barem kao prosek.
- E to je rast. Kad razvijaš kod sebe ono čemu nisi sklon.
Na kraju sam morao, ne samo da to odradim, već da budem barem prosečan.
- Kad ti se organizam buni i kad je otpor i kad je strah na tom putu, to je pravi put. Tada rasteš.
Ja sam hteo da se vratim u Ameriku i radim u restoranu. Ali onda smo se dogovorili da ostanem ovde i da krenemo sa pekarom. I mnogi su mi rekli da nisam normalan što se nisam vratio u Ameriku. Ali sam siguran da neke stvari ne bi doživeo. Verovatno bi živeo lakše, ali ne bi bilo kreativnosti i nekog rasta, što je najlepše u ovakvim firmama…Kad vidiš da nešto raste. Ne samo fizički da raste. Npr. promet. Već kad firma počinje da raste, da cveta, da daje plodove… To može da razume samo osoba koja ima dete. Ne poredim…dete je mnogo više, ali ima delove tog mehanizma. I onda se zaljubiš u to. I nije poenta samo novac. On je bitan. Ali taj osećaj je najbitniji u celoj priči.
Skoro mi je prijatelj iz Zagreba poslao mejl kojeg sam mu napisao 2017 godine kad je sve počinjalo… Kada smo prvi put plasirali proizvode (barove, štanglice, hlebove… tad je sve bilo pod brendom Biomarketa) gde ja njemu pišem: “Ne znam da li sam u pravu, ali je ovo neka neverovatna sila i to sve nosi. I ovi su proizvodi najbolji koje sam ikada napravio.”
I čitam taj mejl i osećam tu neku radost i polet. I sve mi je fenomenalno. Što je ovo dobro!!! Hoću da budem stalno ovakav.
- 'Ajde da nabrojimo asortiman sada. Dakle imamo beskvasne hlebove sa prirodnim vrenjem. Starinski recept. Onda su tu, ako tako mogu da se izrazim, zdraviji barovi – wave bez dodatog šećera…
Imamo granola barove sa medom i energetske barove sa orašastim plodovima i suvim voćem. I sendviče posne. Nekad smo pravili i desetak vrsta namaza. Na bazi suncokreta, nauta… Ali ne može čovek da isprati sve projekte. Moramo lagano jedan po jedan da uvodimo.
Pa smo pravili i keksove… U jednom trenutku smo mogli da napravimo pet različitih firmi koje bi trebalo da se specijalizuju svaka za svoje. Imali smo oko 50 bar kodova. I to smo smanjili. U jednom trenutku, kad smo radili samo za dve Biomarket radnje, bilo je preko 100 proizvoda. I onda smo saželi. Jer nisu svi bili i dovoljno dobri pa smo izabrali najbolje.
- U poslednje dve godine, čini mi se da si se stabilizovao I da sad to ima neku jasnu definisanu formu. Distribucija je u zdravim hranama, Orašac marketima, Moj dućan radnjama, a od skora i u Idea organic radnjama.
Zoran, moj partner i kolega i ja smo malo saželi priču. Neke stvari smo uspeli da popravimo i iskustvo čini svoje. Brže ispravljamo greške, jer problem sa greškama je da kad udješ u to, kao da si ušao u neki kolosek. Jer ta greška te vodi. Ideš sporijim putem a da ni ne znaš. A kad krećeš ispočetka, kao što smo mi sve pokrenuli ponovo u formi Biokoncepta pre dve godine, dobijaš priliku da sve razmotriš još jednom. Da greške ispraviš u startu.
- Da se resetuješ
Da, da, da…
Najveći problem je kad vidim grešku, ali ne odreagujem odmah. Jer posle nemaš vremena. Sve juriš sa tom greškom. Morao bi da zaustaviš ceo proces, da stopiraš proizvodnju, da napraviš izmenu, pa tek onda kreneš dalje. Malo je komplikovano i skupo.
- Pa dobro, ali hlebovi su trajali sedam do deset dana a sada traju mesec dana. Značajan napredak.
Tako je. Morali smo da nabavimo bolje mašine za vakuumiranje. To je ključno. I jako je bitno što imam partnera koji to sve razume i podržava.
- Samo da pojasnimo koliko je to bitno. Svi hlebovi se prodaju na otpis. Tj. ti radnji daješ odredjenu količinu hleba, a ona ti plaća samo ono što proda. A ono što ostane ti vraća i to se baca. I to nije samo kod tebe. Prosto čitava pekarska industija funkcioniše tako. A povećanjem roka sa sedam na mesec dana, tj tehnološkim napretkom, tj ispravljenjem greške u startu, ti si smanjio značajno povrate, uštedeo na distribuciji toliko. Verujem da ti se nova mašina, kolikogod koštala, isplatila jako brzo.
Ma naši hlebovi mogu da stoje i duže. I do dva meseca. Ako se čuvaju propisno. Ali se dešava da pri proizvodnji ili transportu dodje do blagog oštećenja pojedinih komada (ne više od 1% do 2%) i onda zbog toga ne želimo da forsiramo toliko dugačke rokove.
Još jednom napominjem. Hlebovi su bez aditiva i bilo kakvih dodataka za trajnost. Pakovani su u zaštitnoj atmosferi i čitava ideja je da se izbaci sav kiseonik. Jer kad se to uradi, budj i plesan ne mogu da se razvijaju. Jer njima treba kiseonik da bi se razmnožavali.
- A kad se otvori hleb, drži se u frižideru, dok se ne potroši. I vrlo bitno je da je ukus I kvalitet standardan. Jer čitava filozofija je u stvari vezivanje za emocije. Uzmimo npr. Mc donalds. Ti kad dodješ tamo dobiješ proizvod odredjenog ukusa i rodi ti se pozitivna emocija. I svaki drugi put kad hoćeš da dodješ u Mc donalds, vuče ta emocija, a ne glad ili hranjivost. Vuče te ideja da ponovo dobiješ taj osećaj zadovoljstva. Zapravo ta repeticija je ključ svega. I oni su na tome izgradili čitavu imperiju. Na procedurama.
Daaaa. Ali pazi, oni su naporavili to tako, da se tebi taj osećaj zadovoljstva javlja samo u dodiru sa tom hranom. U ustima i nosu. Ali ne u varenju. I svako ode gladan iz Mc donaldsa.
- Ja sam skoro, sasvim slučajno, imao bliski susret sa cheesburgerom iz meka. Vidi… Imao sam osećaj kao da sam pojeo peglu. Vario sam dva dana. Posle sam baš pitao Nevenu aka Veganluk, o čemu se tu radi. Zašto tako teško varim? Šta mi se pokvarilo? Objašnjenje je sledeće: Kada ozdraviš organizam, a pre svega organe za varenje i kada ti je mikrobiom u redu, onda creva ne daju aditivima i emulgatorima da idu dalje kroz organizam. I ti osećaš tu težinu varenja. Ljudi kažu… ma nije mi ništa. Ja mogu sve da varim. Mogu cigle da jedem. Majstore, nije to tako. Tebi aditivi i emulgatori prolaze kroz zidove creva i napadaju na druge organe. I kreću boleštine. A ako si sredio mikrobiom, onda se sve loše se svari tu i izlazi napolje. Odatle te burne reakcije. Zapravo one ukazuju da si ok. Kad ih nema, u problemu si.
Nemerljiva je razlika izmedju krompirića koje sam ispržiš I onoga što tamo kupiš. Ukus mi je lepši. Prirodno je i domaće. A drugo, ja sam sit posle toga. Ja prosto ne znam koliko bih morao da pojedem njihovih krompirića da bi se zasitio
- Pa da. Njihov posao i nije da te zasite, nego da dodješ ponovo. Ja nisam neki tip koji se pali na svetske zavere i sl priče preko interneta, ali sam siguran da postoji povezanost izmedju velikih fabrika hrane i proizvodjača lekova. Možda se oni ne čuju i ne vidjaju, ali sasvim sigurno deluju zajedno. Vi gurajte te vaše obroke, a mi ćemo ovamo da pravimo rešenja za dijabetes, insulin, gluten. U intervjuu sa Ivanom gluten no smo baš pričali o, bukvalno, eksploziji autoimunih bolesti. Eksplozija alergija na sve i svašta. To je eksponencijalni rast.
I sve je od aditiva i otrova koje unosiš u sebe, od lošeg vazduha i loše vode. Jako je teško da čovek bude apsolutno siguran u kvalitet onoga što unosi u sebe. Morao bi da se negde osami, da sam sadi, sam uzgaja i sam sprema hranu.
- Jasno, otrovaćemo se svakako, ali možemo da uradimo sledeće: Da biramo šta jedemo i od koga kupujemo. Da trčimo i vežbamo da bi izbacivali što pre otrove iz organizma. Onda moraš detoks s vremena na vreme da radiš (bar dva puta godišnje). Mora da se naučiš da živiš sa tim. Da prihvatiš situaciju kakva jeste i da imaš 6,7 nivoa detoksikacije, a da bi na kraju kao posledicu svega, mogao da imaš čiste i zdrave misli.
To je i najveći problem. Jer sva hrana utiče i na psihu. Jer ne može čovek da bude otrovan telesno a da bude mentalno zdrav.
... Nastaviće se...
