Danijela Dimić, veganka i pravoslavac 2. deo

Ona je zmaj. Ona je vlasnik 46 prodavnica i veleprodaje i vegan. Iz Velike plane. Ona je pravoslavac. „Ona radi u rudniku i život joj nije lak“. Ali je srećna i tu sreću je spremna da podeli. Ona je Danijela Dimić.

U prvom delu intervjua smo saznali kako Danijela prolazi kao Veganka u Velikoj plani, ali smo i razumeli odakle joj snage, fokusa i neverovatne energije. U drugom delu idemo i dalje I dublje… U rudnik!!!

• Šta je problem, ako si toliko gladan? Odakle ide to ždranje?

Iz površnosti. Iz neodraslosti. Iz lenjosti.

I šta znači površnost? U nekim segmentima koji nas manje zanimaju ćemo biti itekako površni…

Ali, ja da imam manjak energije, pa da sam se ujutru najela jajima ili pojela burek pa zalila jogurtom….Ne kritikujem… Pekare postoje sa razlogom. Ali ja da se tako hranim, ne bi imala izoštreno čulo.

Ja recimo nemam problem lenjosti. Mogu samo da kažem: Ja to želim da uradim ili ja to ne želim da uradim.

• Da li pod lenjošću podrazumevate savladavanje nečeg novog? Ono…Aj da ostavim za sutra? Ja lenjost doživljam kad treba da se nateraš nešto da radiš što baš i ne voliš. Npr., idem u teretanu dva ili tri puta nedeljno, ali se X puta desi da me mrzi. Da sam lenj. Ne vežba mi se…. Ali odem. I onda sam nasmejan posle treninga. Možda ovo i nje lenjost…Šta kažete?

Ja mislim da nas naše telo iskušava na svakom nivou. I umno i fizički. Mi telo trošimo od početka do kraja života. I dok smo na zemlji treba da se trudimo da ga što više upoznamo. A to je najteži posao. To je rudnički posao. Udješ u rupu. Mrak. Nema. Kroz ono okno. I kopaš.

I ti ne znaš da li ćeš tog dana da budeš zatrpan u tom rudniku... Da li će ti možda trebati spasioci. I da li ćeš u neko doba izaći na svetlo dana. Ti pojma nemaš. I svakog dana može sve to da se desi, a ne mora.

E sad telo…Ono pruža otpor. I prirodno je da ga pruža. Čuvena zona komfora. Svi je pominju. Opšteprepoznatljiv naziv. Meni je danas možda izlazak iz zone komfora da se prošetam. I ako dozvolim sebi da se ponašam kao sa 20 godina, onda nisam naučila lekciju. Jer mi jesmo ljudi u najboljim godinama, ali nismo mladi ljudi.

“Gde ću sada po kiši? Gde ću sada u teretanu?”

Ali to je bilo sa 20 godina. I tada mi je bilo blisko da sednem i ne radim ništa i da uživam, da jedem, gledam tv. Ali ja to sad prepoznam. Znači ništa nisam naučila od 20. godine ako i dalje pratim taj glas. Dakle bitno je da razumemo da li nam telo daje signale u smislu: “ E ‘ajde lezi, ipak odmori.. Nemoj danas…” Ili je u pitanju ovo što ste rekli, tj lenjost.

• Pa možda je onda to nezrelost?

To je to. Prepoznavanje. Mi čitavog života sebe upoznajemo. Ja bih volela da upoznam osobu koja za sebe kaže: “Ja sebe u svakom segmentu u svakom trenutku u svakoj sekundi svog života poznajem”.

• Cvrc

Takvu i osobu koja kaže: “Ja sve znam”. E takve dve ličnosti bi ja volela da upoznam. Samo dosad ih upoznala nisam.

• Pa ne možeš da znaš sebe, kad je svaki dan promena

Tako je.

• Dobro ste napravili tu paralelu sa rudnikom… Ima deset godina kako sam krenuo da se bavim sobom (nas dvoje se znamo 6,7 god). I ušao sam duboko u rudnik. Tj. bavim se psihoterapijom. I apsolutno stojim iza toga da čovek sebe može da istraži i promeni. I to je meni jako zabavno. To rudarenje po sebi.

Ne postoji strah?

• Ma neee. To je sad zabava. Od nečega što je bilo: “Oh Bože šta ću da iskopam (i strah)?” Došao sam do toga: “Vau, šta ću danas da iskopam (i oduševljenje)”.

Preskočili ste igricu…

• Psihoterapija je, po meni, jedna kategorija tog čovečijeg balansa. Pričali smo o vežbama, teretani - to je druga kategorija. Hrana je treća, religija-duhovnost je četvrta. Ljubav je peta...

Ljubav je prva...Ljubav je najveća sila.

• Ljubav prožima sve. U pravu ste. Ne može da se svrsta u kategoriju. Ali mislim da se redosled kategorija menja. Nekad ti hrana dodje na prvo mesto, a nekad religija.

A opet sve iz ljubavi kreće.

• Apsolutno se slažem. Ja sam počeo sa psihoterapijom, pa je došla religjia, pa se ubacila hrana, pa sport...i sad sve to ide zajedno. Tj upoznaješ sebe kroz razne aspekte koji su povezani. I što kaže „otac“ iz naše crkve: „Ako ne možeš da savladaš post, tj. da ne jedeš, najjednostavnije...pa ti si na nivou životinje. Il tako? Savladaj to, pa dođi da razgovaramo.“

Bog nam je dao slobodnu volju. I to je ono što ja govorim svojoj deci. Možete da radite šta hoćete, samo vam nije sve na korist.

• Ali odricanje je slobodna volja takodje! Disciplina je slobodna volja takodje. I sad se vraćamo na početak priče. Kad meni neko kaže, a odrastao sam na pet km odavde: Vegan iz Velike plane. Pa lakše bi sleteo svemirski brod, nego da postoji vegan u Velikoj plani. Pritom ste vlasnik najvećeg lanca prodavnica robe široke potrošnje. I to je ta paradoksalno fenomenalna situacija koja dokazuje da nema granica. Da nema problema. Ponašate se tržišno a za sebe radite šta hoćete. Nekako ste Novak Djoković u Plani, ako tako mogu da se izrazim. Jer on je u tom fazonu: Radite ljudi šta hoćete, ali pustite mene da igram tenis kako ja hoću.
• Sad ti moraš da jedeš meso, da bi bio vlasnik 46 maloprodajnih objekata. Pa ne moram!!! I pritom garantujem da imate fenomenalno meso u ponudi.

Ne samo meso. Imamo i slatkiše. Ti slatkiši su tako izazovni... Ta ambalaža je tako napravljena...Pa pun zamrzivač sladoleda. Ali ne!! Moj sladoled sa bananom, kakaom i avokadom ne može da zameni ništa!!!

I to je možda za nekog drugog izazovno. Za mene nije. Da li su rafovi puni, jesu. Da li je sve spakovano i sredjeno? Jeste. Čisto, uredno, cena. Sve potrebne informacije su tu.

Ali to nije moja priča. To mene ne zanima uopšte. Ja to odradim na nivou profesionalnog i to je to. Ali kad udjem na kategoriju voća i povrća i kad poredjam kako treba, nikada nijedan dizajner neće moći da napravi ambalažu, kako je to u prirodi. Kad vi to uzmete i pipnete. E tu emociju je potrebno probuditi kod kupaca. A oni neka biraju. Jer njihova reč i njihovo ponašanje je ono što je krajnje i poslednje. Mi smo tu da budemo na usluzi. Da budemo profesionalci u svom poslu.

Zdrave stvari se uzimaju zdravo za gotovo. Jer mi smo konzumenti u svakom obliku. Samo nešto na brzinu da konzumiramo pa idemo dalje. Nemamo vremena da uživamo u hrani, u izgledu, u ovom cvetu...Nema potrebe za time. Taj cvet je tu i kad bude uveo, nema veze, idemo dalje. Nema suštine. Samo se forma završava. A to je vrlo ozbiljna tema. Mi moramo da zađemo u suštinu.

• Isto kao i ja sto radim sa svojim sinom. Evo ga posti sreda, petak. Osmi razred. Video mene, ja mu pojasnio, malo crkva... Onda je pročitao po internetu šta i kako...I sve ga je to negde povuklo. Takmičenje sa sobom...

I pomera granice.

• Tako je

Ali ne u odnosu na Vas, nego u odnosu sa sobom. Ali ne samo o jelu, nego pre svega u duhovnom. Što je u mojoj glavi, o čemu ja razmišljam i ono što ja živim.

• Kad sam pre deset godina krenuo u bavljenje sobom, usled raznih nepovoljnih okolnosti, doživljavao sam dušu kao jezero. Koje je u tom momentu bilo crno. Zatrovano. I onda lagano. Uz pomoć terapije, religije, ishrane, treninga... ti lagano čistiš to jezero. I kako čistiš, počinju i misli da ti se menju, ponašanje i odluke. A onda i život. Naravno, probudim se ja, pa počnu tzv. aljkave misli, ali to znači da se zaprljalo nešto. Da se zapušila neka cev. Da sam uneo neku lošu hranu. Da nisam dugo trenirao. Da sam bio loš prema nekome... Iako si svestan toga, onda to možeš da menjaš. Mislim da ljudi to baš i ne razumeju... Da mogu da čiste to jezero. Da rade na sebi i da odatle izlaze zdrave misli. I to je bogatstvo. Jer ako imaš zdrave misli, bićeš bogatiji čovek u svakom smislu. Ne samo novčano. Svakako... Jer ljudi će voleti da se više druže sa tobom, da pričaju, da provode vreme... Ako si zdrav.

Sve je tačno. Ali su ljudi mnogo zbunjeni. Ideja je da nije potrebno da sredjuješ stvari kako Vi kažete, već je dovoljno da ujutru ustaneš i misliš: „Jao kako je divan dan, divan dan. Ja sam zdrav. Sve je sjajno...“

• To je onaj američki pristup... površinski... Hahahaha

E tako je.  I posmatram ljude u okruženju. I mnogo su zbunjeni. I ko se bavio tim rudnčkim poslom, tim radom na sebi, može to da prepozna. Jako je bitno da ne negujete strah. Ja to nikada nisam negovala ni u jednom segmentu svog života. Ja ne znam da li je to mana ili prednost. Ja samo govorim, kako sam ja na te stvari reagovala. Strah nikad nije bio deo mene. I sada kad ja to vidim kod novozaposlenog, kažem: ’ajmo da je ohrabrimo, da budemo tu jedni za druge.

E to je ta ista stvar. Ja ću sada da samo kažem: „Dan je super, dan je dobar, jao sve je sjajno, divno što ste došli Gorane“, a Vi meni kažete: „Imam problem sa majkom, majka mi je bolesna...“

„Ma nema veze, sve će to da se reši“. A Vi kažete: „Prvi komšija mi je umro od srčanog udara mlad...“

A ja opet: „Nema veze, nema veze...Biće to sve u redu. Rešiće se. Važno je da smo mi dobri...“

I tako unedogled...

I meni je to fascinantno.

Čekaj bre. Ja ti pričam da imam problem. Da mi se dešava nešto sa majkom. Sa prvim komšijom. Ja ti pričam nešto što mene muči.. A ti nema veze, nema veze...sve je super.

I ja to gledam... Jer ja sam uglavnom posmatrač. Postoje ljudi koji su aktivni učesnici u svemu. Ja toj kategoriji ne pripadam. Ne učestvujem u svemu uvek aktivno. Ja sam aktivni posmatrač i mogu mnogo bolje da vidim od ljudi koji su uvek aktivni i u situaciji. Jer moraju da budu u situaciji. Jer to njima hrani dušu...

I to je u redu...

Moje je da nikada nikoga ne kritikujem. To je deo karaktera. Jer neko možda nije prepoznao da bi mu bilo bolje da stvari menja. To je u redu. I mene niko ne ugrožava. Šta je problem? Ja samo prihvatam i radim na prihvatanju. Ako je jedan Njegoš tada u to vreme rekao: Ko na brdo ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. I tom rečenicom je sve rečeno.

Pa popni se malo. Ne u odnosu na druge ljude da se digneš, nego pogledom...ćutnjom. Ćutanje je zlato. Zašto? Pa da možeš da čuješ sagovornika. Pa ako traži savet od tebe, ti ne možeš da mu ga daš, ako i ti i on neprestano pričate.

Nastavlja se....