Ona je zmaj. Ona je vlasnik 46 prodavnica i veleprodaje. Iz Velike plane. „Ona radi u rudniku i život joj nije lak“. Ali je srećna i tu sreću je spremna da podeli. Ona je Danijela Dimić.
U prva dva dela intervjua smo saznali kako Danijela prolazi kao veganka u Velikoj plani, kako je istražuje sebe i kako vaspitava decu. Takođe smo i razumeli odakle joj snage, fokusa i neverovatne energije. A u trećem delu o duhovnosti... Uživajte!
Tv ne gledam godinama.. Ne znam šta se desilo na političkoj sceni i sl. Kažem tati...Znaš da nisam sagovornik. I on kaže: „Da li je moguće...Pa ti koja moraš da budeš u toku sa svim dešavanjima, ne znaš...“
„Stvarno ne znam“. Jer nijedna od tih informacija nije za mene korisna. Ja ne znam šta se desilo.
- Jeste, ali sad ide druga priča. Vlasnik ovolike firme sa 46 radnji. Ona je ovde, onde... Ko zna u kojim je ona kombinacijama. Zapravo vi ste dokaz da stvari mogu da funkcionišu bez kombinacija. Veganka koja nije u političkoj stranci... Aahahaha fantastično.
Meni je porodica mnogo važna. Oni su mi najveća snaga. I prijatelji, ljudi u mom okruženju. Pritom mislim na skoro 300 zaposlenih, jer ja ne vidim čoveka kao zaposlenog. Nego vidim njegovu porodicu pored njega. To je puta 3, puta 4.
Gde si ti kao čovek na skali od 1 do 5? Gde se ti kao osoba nalaziš? Sve drugo je za mene apsolutno prolazno.
- E meni je tu sad kod veganstva čudno što veliki broj vegansku ishranu ne povezuje sa postom i crkvom. I to mi je neverovatno. Mi kao pravoslavci imamo oko 200 dana posta godišnje i neko ne vezuje veganstvo za pravoslavlje nego za istok. To mi je potpuno nerazumljivo. Zašto pojedini to rade? Jer veganstvo je u osnovi pravoslavlja. Biljna ishrana je u osnovi pravoslavlja. Ljubav prema biljkama, prema prirodi.
Istina.
- Da se razumemo, lično je pravo svake osobe da radi šta smatra da treba da radi. Ali i moje je pravo da se pitam... Šta mi radimo sa onim što dobijamo rođenjem?
Svi po rodjenju dobijamo neke talente ili talenat. Jednog dana kad budemo otišli, moraćemo da položimo račun šta smo uradili sa tim talentom. Kao ona priča iz Biblije... Bila trojica ljudi. Jedan je dobio puno talenta, drugi nešto manje, a trećem je Bog dao jedan dva talenta. Kad su otišli gore ide pitanje: Šta si ti uradio sa svojim talentom
Prvi: ja sam sve iskoristio.
To, to... Bravo
Drugi: I ja sam iskoristio svoje talente. Tako i tako
Bravo i za tebe.
Pita trećeg, a ovaj odgovara: Znaš šta... Ja sam svoje zakopao da sačuvam!!!
Mi nemamo pravo na to. Mi moramo da prepoznamo svoje talente da ih umnožimo i da budemo na korist. Kako sebi, tako i drugim ljudima. I to je poenta života. Nismo rođeni da budemo sami. Niko od nas nije rođen da bude sam. Ali mi mora čoveka da gledamo u drugoj osobi.
- Pričam pre neki dan sa drugarom, kog sam upoznao slučajno. Na ulici. Bila je ideja da sednemo 5, 10 minuta, a ostali smo sat i po. I kaže on: „Druže, ovo je sve trening. Treninzi su lakši deo priče. A kad odemo gore, gore je prava utakmica“. Jer većina nas zamišlja raj kao nešto fenomenalno. Lagano... idealno. A u stvari nije. Gore je „zezanje“. Jer ko zna šta ti gore moraš da radiš. Prosto je. Mi smo na zemlju poslati sa nekim talentima i te talente treba da naučimo da primenjujemo i obogatimo, da bi posle gore doprineli toj zajednici, kreaciji, tvorcu, svemiru, Bogu, na neki način, time što smo ovde dole trenirali.
Talenat je dar. Darivano. Ovo je poklon. Ja sam to dobila. Sad ja treba nešto sa tim da uradim. Mogu da izaberem. Ili ću da bacim u kantu, ili ću da napravim novo dobro od ovoga. I tako ćemo jednog dana položiti račune. Za sve što smo uradili ili nismo uradili.
- Mislim da je čovečanstvo do neke industrijske revolucije, mnogo više živelo na taj način. Dobijali vraćali. Postojao je neki sistem. Paganski možda. Prinosili su žrtve. Ali imali su dodir sa prirodom. Uzmeš iz prirode pa vratiš. Dobiješ dar pa ga iskoristiš i vratiš. Jednostavno. A danas... Danas nema vraćanja. Danas samo uzimanje.
Ljudi su ranije živeli u skladu sa prirodom jer su od nje zavisili. I oni su znali da kad pada kiša, pada sa razlogom. Kad pada grad i to je s razlogom. Kad nema sunca i to je s razlogom.
I prilagodjavali su se prirodi.
Danas se to više ne radi. Mi smo prirodu zanemarili. Zašto? Pa zato što mislimo da smo mi Bogovi. Mi smo iznad svega. Mi kao ljudska vrsta. I mi upravljamo svime.
Kakva je to zabluda. Mi ovako jadni, mali, ne upravljamo ničim.
- Ne postoji kontrola. Ta reč je iluzija.
Ali mislimo da smo mnogo važni. Kome smo važni?
- Sebi u svojoj glavi. Besmisleno.
Ja mislim da nikad više nikad egoizma nije bilo, nego što ga ima danas. Pored svih mogućih sredstava informisanja, mi smo (mislim na rasu ljudi) neko ko ništa od toga ne koristi za svoje dobro.
- Površnost hrani egoizam. I današnji mediji hrane površnost. Milion informacija se šalje sa namerom da se čovek ne udubi.... Medjutim nešto čudno se dešava što se ne vidi u medjima. Ja sam često na ulici. Na terenu. I obraćam pažnju na detalje. A negde sam uhvatio ideju da probam da uradim tokom dana 3,4 dobre stvari. Ničin izazvane. I kažu ljudi...Pa to i nije teško. Probajte!!! Nije to baš jednostavno. Jer moraš da razmišljaš o tome, pa da se podesi situacija...Komplikacija. Elem... po prvi put posle ko zna koliko vremena, bar 10 ljudi mi je juče propustilo auto. I ja njima. Bez drame. A to je neverovatno za Beograd. Otac na sred ulice baca frizbi sa ćerkom. U Zemunu, u Prvomajskoj. Smeju se oni, a smeju se i ljudi okolo. I kao da se skida koprena. Jer počinju ljudi da shvataju da ovi površni, što su glasniji i egoističniji, nisu i mnogobrojniji. Naprotiv. Ima ih mnooogo manje. I reči i rečenice koje su se upućivale od strane tih ljudi preko medija, pre samo tri meseca su bile.... Uffff. A sad su prazne. Gle budale!!! A rečenice iste. A sada ljudi gledaju i kažu: Čekaj bre... Ja sam se ovoga plašio?
Apsolutno se slažem. Pre neki dan sedimo kao porodica kod kuće i ja im kažem: „Gledajte, ovo neće još dugo da traje“.
Zašto to misliš? - pita me ćerka.
„Svako zlo nije da bi trajalo doveka. Stvari moraju da se menjaju. E sada će ljudi krenuti da budu drugačiji. Sve suprotno od ovoga. „
- Da se razumemo. Ovo što pričam nije vezano samo za Srbiju. To se globalno dešava.
"Ne pada sneg da pokrije breg. Nego da svaka zverka pokaže svoj trag". Sneg se otopio, a trag je ostao. Trag u vremenu. Ja uvek kažem mi. Nikad ja, oni, ili ti. Jer mi smo svi učesnici u svemu ovome. I kad je dobro i kad je loše.
- Tako je. I kad učestvuješ i kad ne učestvuješ u nečemu. Šta više, neučestvovanjem, više učestvuješ ako nešto ne ide kako treba.
Jer si se sklonio. Čekaj druže. Ne može tako. Uzmi učešće na neki način. Daj doprinos.
- E pa na sličan način je pokojni Zoran Djindjić pričao sa seljacima, kada je išao po Srbiji 2002. Da propoveda...I onda je u Jagodini/Ćupriji izašao neki, aj da kažemo domaćin čovek, koji je baja u svom selu i kaže: „Šta ja treba tu da pomognem. Samo javite šta treba, ja sam ovde jak“.
- Gleda ga Zoran i kaže: „Sredi prvo ispred svoje kuće i svako od vas da sredi ispred svoje kuće i svima nama dobro. I uspeli smo. Samo svako pomalo. U svojoj kući i iispred svoje kuće“. Očisti dvorište, oriljaj oko loze, pokosi travu, nakalemi voće. I to je to. Sredi svoje dvorište. Vodi računa o svojoj dedovini. Moram da sredim prvo ovo moje. Pa ako stignem ostalo, ja ću da sredjujem.
E to su prioriteti.
A šta su prioriteti u životu? Hajde da se vratimo na lenjost. Znači ti nisi sam sebi priritet. Pritom ne pričam o egoizmu. Ja kažem: „Bože daj mi dovoljno vremena da saznam sve što želim“. Da naučim. Da spoznam stvari. Da sebi olakšam život i tada neću sve rešiti. Sigurno ću otići sa nekim stvarima koje nisam završila. Da citiram Sokrata: „Kada bi svima odsekli glave i bacili, svako bi potrčao za svojom, jer njegova glava je najpametnija“.
I ja tu sliku ne mogu da izbacim iz glave.
- Neće da uzme od Mike glavu...Ahahaha
Neće. Mika je glup. Šta će mu Mikina. A neću ni Perinu. Koliko on muke ima...Bolje meni ova na koju sam navikao.
Ok drži se svoje glave, ali stalno menjaj stvari. Uči. Napreduj. I svakog jutra da glava bude bolja. Za mrvu pametnija.
- Kako takav pristup funkcioniše u 46 radnji? Imate jako lepe police sa zdravom hranom ovde u Miloša velikog 150 u Plani. Šta još treba da se uradi da bi to bolje funkcionisalo. Ja znam da bi vi to najviše voleli na svetu, da budu sve police takve, ali.... kako da se ta kultura zdravije ishrane promeni u Velikoj plani, Rači, Topoli...
Dolaze ljudi lagano u taj tabor. Ajde to tako da nazovemo. Ali dolaze uglavnom zbog bolesti.
- Da. Kad je već možda i kasno.
Nažalost. Malo njih i ostaje tu. Jer čim se vidi boljitak, oni izlaze iz toga oni beže. To doživljavaju kao putovanje iz tačke A u tačku B.
Ne to nije to. To nije destinacija. To je proces. Tu putuješ čitavog života. Oni izadju na stanici B i ne znaju da ima još stanica. I autobus nastavi bez njih.
- Ima i toga a i loše računaju. Ja koristim u ishrani i razne superfoodove. I kad sam seo i preračunao koliko sve to košta i uporedio sa time što nisam na bolovanju, po lekarima i bolnicama, što ne pijem lekove, što sam fokusiran, što imam doibre msili, korisne. Jer ako si mesec dana na bolovanju, ti znači gubiš pare i sebi i onome koji te zaposlio.
I koliko para tek daju na suplemente (industrijski suplementi u kapsulama ili tabletama, a ne biljke u formi suplemenata). I koliko sve to piju otprilike. Čula sam da je taj i taj vitamin dobar...neki magnezijum, neki kalcijum...I to mi je fenomenalno. A Bog nas napravio savršene. Ne postoji savršenaija mašina od nas. A nismo svesni.
- Dakle „mrka kapa“ što se tiče Plane i okoline što se tiče zdrave hrane?
Nije. Ja sam optimista. Mi smo ranije mnogo više otpisivali hrane, kad smo otvorili ovaj market. Mene su zaposleni molili da naručujemo manje, da ne bi bacali.
Medjutim, ja sam uvek insistirala da nam pozicije za tu hranu budu pune. I da imamo dobru ponudu. To je do nas. Verovali ili ne, tek posle par godina smo došli u situaciju da budemo na nuli što se tiče kategorije zdrave hrane. Dodju ljudi u posetu rodjacima ovde u okolini, pa kad krenu za Beograd snabdeju se kod nas u marketu.
Yes!!! Kako je to dobro. Neko je to napokon prepoznao.
Onda mi šalju privatno poruke da im nabavim to i to. „Izvinite na smetnji, ali ako nije problem, nadji mi...“ A ja im kažem: „Joj hvala ti. Stiže. Nisi u obavezi da kupiš“. I to mi stvara dobar osećaj. Pretpostavljam da takav osećaj imaju ljudi koji pojedu neki najlepši slatkiš. I tu se meni budi endorfin.
- Preveli ste još jednog na ovu stranu
Meni je to sedmica na lotou. ... Il beše sedmica? Pošto nikad nisam igrala... Otpis skoro i da više nemamo. Istekao rok i sl. I mnogo sam srećna zbog toga.
