Zašto postim?
Ili ne postim.
Čemu post?
I sad dok krećem da pišem, odmah mi u glavi video nekog influensera (ke) koji počinje sa: Želite da postite, a ne znate kako i zašto... Evo sedam razloga?
"Hook". Kaže jedan klijent. Treba nam hook za instagram. Da bi se ljudi „upecali“ i odgledali.
...
Ali hook... Za post. Ma idi, molim te.
....
„Kreni“, kaže jedan otac na instagram kanalu. „Kreni da postiš, pa će Bog pomoći“. A moj pastir kaže otprilike ovako: „Pa valjda možeš da postiš. Da se discilinuješ toliko... Jer ako ne možeš, u čemu je razlika onda izmedju tebe i neke životinje. I ona jede sve na šta naidje.“
I mislim da se tu krije osnovni poriv i potreba za postom: Pokušaj upravljanja svojim telom. Pokušaj upravljanja svojim mozgom.
Jer ako ne možemo da se uzdržimo od štrvljanja, ždranja, loših navika, npr dve nedelje, koliko traje Gospoinski post, onda... šta smo mi? Pijuni? Skačemo na sve što se baci ispred nas... Konzumenti? Potrošači? Objekti... Masa? Hipnotisana gomila?
I to je negde prvi korak ka pokušaju gospodarenja sobom. Uzdržavanje u nekom kratkom periodu. Onda na red dolazi upravljanje svojim mislima, ali to je...
Sa druge strane, u nedostatku životinjskih proteina, mozak postaje relaksiraniji. Pa čak možda i kreativniji. A i oštrica nam se otupi. Nekako... ne skačemo baš na svaku. Otupe nam zubići. Bar na momenat. Što nije loše. S vremena na vreme. Svaka promena tempa, dnevne rutine, ponašanja, doprinosi kognitivnom razvoju. Uostalom, počinjete da tražite drugačije odgovore na agresiju. Pametnije reči. Mudrije rečenice. Hteli, ne hteli, transformišete se... da bi preživeli. Evolirate.
E sad, aj da se vratimo u dane kada je post osmišljen i kada su pisana pravila... Tada je ograničenje u ishrani imalo itekako smisla. Kakvi crni slatkiši i šećeri dok si na postu. Ili neke djakonije. Morski plodovi...
A danas? „Eno ga“, kažu. „Gle kako se ugojio. Mora da je postio.“
Pa to su stotine proizvoda i hiljade recepata za „uživanje u postu“. I opet komfor i težnja da se ugodi dupetu. Može post, ali na moj način. Siguran sam da naši praoci, nisu imali na umu sve te djakonije kad su rezonovali post.
I zato na liturgiji više puta otprilike ovako kažu: „Uzdržanje od loših misli, pa ko ne može baš to, onda bar od loših dela“.
E to je pos’o brale.
Ali obrni - okreni, lakše ćeš se uzdržati od loših misli, ako ne ždereš svinjetinu iz hipera. Na akciji. Jer će ti ista, sa svojim antibioticima, napraviti haos u stomaku, tako da... ne da ćeš biti besan za vreme posta, nego ćeš ujedati. A zna se. Đavo je najjači, kada je post. Kada je duša tanana. Kada si na testu.
E sad, ima i druga strana medalje. Dogma. Mora post, inače propadaš.
A gde to piše? Gde piše da se mora postiti svaki put i u svakim okolnostima. Što se nabija pritisak? Čemu to.
Evo, sad je Petrovski post. Nikad kraći. Ali ja ne postim. Nemam fokus. Nisam se pripremio i treba mi svaki, ama baš svaki, atom snage za projekat u kojem se nalazim. A obzirom da sam dobio podršku i blagoslov za isti, onda ni ne razmišljam da li grešim. Nego samo teram prema cilju. I fokus. Usmerenje.
Pustite me dogme. Pustite me pritiska. Pustite me moranja.
Nema moranja. Samo jedna stvar se mora.
...
...
...
Na liturgiji, ima taj momenat, koji mi uglavnom dodje. Taj susret. Kad zastane knedla. Kad krene suza. Kad znam da mi je oprošteno. Kad znam da me čuje.
Da li kroz susret pogledima sa sveštenikom, da li kroz pevanje... samo dodje. Niotkuda.
U nedelju sad, lagano prolazi liturgija, a trenutka nema. „Ok. Dešava se i to“, razmišljam u sebi i počinjem lagano da pakujem misli i vraćam se realnosti.
Počinje pričest.
A pored mene, mladi muški glas poje, uporedo sa horom. Uskladio se. Rezonuje. Zrači...
Moje dete.
...
I eto ti majstore i knedle i suze i glasa i Boga, svaki put sad, kad pomisliš na taj trenutak.
Eto ti i posta i pričesti na dohvat ruke. Eto ti ih na misao od tebe.
Eto ti pomoći.
Samo napred, uživaj i teraj 'de si poš'o...
P.s. Tekst nastao kao inspiracija i donekle odgovor na noćašnju razmenu poruka dve veoma, veoma, drage osobe u našoj maloj grupi Nacrt
